Управном одбору Вукове задужбине Београд

Част ми је поднети следећи извештај о другом издању збирке Милорада С. Кураице Народне пјесме из Книнске крајине, који ми је дат на рецензију. Збирка садржи преко седамстотина бећараца, сакупљених са племенитом намером приређивача да подсећањем на завичај бар донекле ублажи јаде својих сународника отераних са вековних огњишта. Као својеврсна антологија добија, међутим, и ширу вредност. Чине је примери из првог издања ( 1991 ), обогаћени новим записима, посебно онима, већ објављеним у тешко доступном Бенковачком магазину бр. 1, које је приређивачу уступио њихов сакупљач Зоран Лакић. Збирци песама претходи предговор Наде Савановић ( треба му променити наслов који гласи: Стопама Вука Стефановића Караџића – до трагедије српског народа, те би се готово могло помислити да је праћење стопа Вукових Србе довело до пропасти ):раније рецензије ( једна је на крају збирке те би је требало прикључити осталим ); следе уводне речи приређивача, изјаве захвалности и списак казивача и помагача. Штета је што приређивач није навео од кога је коју песму чуо, без обзира што оне представљају општенародно добро, да ли је забележио док се пева, или је преузео из штампаног извора, штета је што нема речника мање познатих речи, и најзад, што песме не носе бројеве, чиме би се олакшала свака врста коментара о њима. Узор су му могли бити зборници Станка Опачића – Ћанице. Збирка је, иначе, добро конципована, и разноликошћу текстова веома привлачна за широк круг читалаца. Својом недовољном прецизношћу, онемогућује научне прилазе, које би вредношћу примера заслуживала.  

Записи представљају читаво богатство. Уклапају се у досад непревазиђене анализе “бећарца” Младена Лесковца. Показују, међутим, да је двостих, и уопште римована сажета песма престала бити карактеристична само за један крај, за једно поднебље, за једно расположење и за једно време, и да је постала готово основни начин усмене поетске комуникације. Превасходно лирска, девојачка и момачка, по свом исповедном изразу крајње искрена, она је махом песма ведрине и пркоса, путене, неуништиве животне радости. Али управо зато што је животна, у њој почињу да се појављују и тамни тонови, тужење над личном и општенародном несрећом људи овога краја. Неки од двостихова су готово криком исказан завет, последња жеља у изгнанству испуњеном само успоменама на родни крај

Када умрем, ил` цркнем од јада на гробу ми напишите име Книна града; неки су резигнирани вапај Лазарице, ти си ми далеко, а Крајино ја те не дочеко! неки, опет, гола чежња Кад затворим очи обадвије, видим Плавно село најмилије. у некима је, ипак, остало пркосне наде Вратићу се, макар косе сједе на огњиште мога шукунђеда.

Та својеврсна поносита везаност за завичај види се и у стиховима ранијег постанка, само што су ведри и распевани

Грло моје, звоно бенковачко, познаје се да је дјевојачко; Орловицо, висока планино, село Плавно моја постојбино;

понекад представљају стиховану подругачицу, али и живописну етнопсихолошку слику

Ој Стрмицо, враг ти одњ`о стране, удаћу се у Пађене равне; Лако ти је познати Плавањца, пуши лулу и гони магарца; Ево браће, ево Плавањаца, не боје се растови колаца.

По коментару, махом духовитом, често самохвалисавом или ругалачком, ређе горком, који представља и посебан, сликовити социолошки пресек, песма може открити место и време извођења, понекад и свог настанка, варијантама назначити путеве својих сеоба

Џаба лоло гимназија твоја, превари те неписменост моја; Мој се драги ухватио даме, зато неће ни да гледа на ме; Моју малу преварила мода, уска сукња, не може да хода; Стари момци, ајте у гаражу, ђе се старе олупине слажу; Мини сукња, мини шос, код куће јој ћаћа бос; Ја у гори код мојије коза, а мој драги авионе воза.

Притом се мора додати да су старији примери мање колоквијални, да су им речи “одскок” за идеју, понекад сјајна метафора

У мог лоле ливада на гласу, три је овце за уру попасу;

да чине својствено, здраво, разгаљујуће абреаговање на материјалну немаштину као на статус који није вредан мрзовоље. Не случајно обиље варијаната на ову тему открива, заправо, један општи ментални став, читав један етнопсихолошки поглед на свет

Мој се драги фали да ужива, врећу стере, торбом се покрива; У мог драгог кућа на два спрата, доље свињац, горе кокошињац; Киша пада, кукурузи расту, биће проје за сватове моје. Велики број примера представља познате формуле из дужих песама Мој драгане кад у војску пођеш немој моју капију да прођеш; Зелен ора` не зеленио се, мој драгане не оженио се. уграђене изреке или фразеологизме којима се претходни или потоњи начињени стих прилагођава метрички и синтаксички Мој драгане, мангупчино једна, преко воде превешћу те жедна; Зуби моји два реда бисера, Љуби драги то ти је вечера. Низ стихова  обликован је према моделу познатих лирских песама Да си драги биберово зрнце, ја би тебе ставила на срце.

Неки од двостихова преузети су из штампаних збирки, истоветни или измењени ( нпр. из Лесковчеве:

Мој драгане, високи јаблане,
сави своје око мене гране ),
што све указује на начин “спјевавања”, процес градње песме.Већина двостихова остаје верна својој основној љубавној тематици, смела, разиграна, ласцивна, помало безобзирна, често скривено или отворено еротска. Исповести из свакодневице исказане унапред као претња, или ретроспективно као искуство, пародично се обрачунавају са традиционалним веровањима и обичајима

Ђаво јесам, ђавола ћу наћи, свекрва ће на баџу изаћи; И ја ћу се женит` ове зиме да се мама има свађат с киме, са  патријархалном осћајношћу и њеним забранама Голуб гуче из дубоке јаме, голубице би ли пошла за ме ?

преобраћајући модел од кога полазе. Пркосно самозадовољство допуњава се објашњењем у живописној слици

Нисам лијепа, ал` сам умиљата, па се момци нагазише блата; Кад сам малу код матере вара, појо сам јој три пршута стара.

Носиоци поступака у оваквим двостиховима очаравајући у својој смелој, хиперболисаној искрености, ослоњеној на изреке, као антиузори патријахалним јунацима

Мој је лола бараба, е нека, без барабе нема ни чоека !,

говоре језиком распусног уживања у младости, у страсном задовољству самог тренутка битисања

Ја бараба, убио би оца, камол` не би код цуре удовца.

Колоквијални израз понекад засмета, нарочито када се у потпуности подреди рими ради риме, али када се у огољеној структури обликује паралелизам по супротности у првом стиху преузет из “класичне” љубавне поезије, а у другом из жаргона, све се распрскава у хумор

Мој драгане, некадашњи ђуле, а сада си нула, испод нуле.

Наслањајући се на стару традицију римованог двостиха, и ведри и тужни бећарац је продужио да живи, али се увек наново ствара и ушавши у све домене људског живота опстао, не само као песма локалне реалности, него у успелим примерима, којих у Кураичиној збирци има много, као општељудски уметност речи.

           

                                                           Задовољство нам је да ово, друго издање Народних пјесама из Книнске крајине, препоручимо за штампу.                                                                               

С поштовањем                                                            прф. др  Нада Милошевић - Ђорђевић